RIM – Nekadašnji trener Rome Zdenjek Zeman ocjenio je da odlazak kapitena Rimljana Frančeska Totija u igračku penziju nije trenutak za proslavu, već za tugu jer smatra da rano napušta fudbal.
– Vidio sam da nije bilo slavlje, već sahrana. Jedna stvar je da je Toti odlučio da okači kopačke o klin, a druga ako su drugi odlučili umjesto njega, što je tragedija. Mislim da Frančesko želi još da igra fudbal, u odlučnoj je formi i može da trči – rekao je Zeman.
Češki trener, koji trenutno vodi Peskaru, ne vidi Totija sada u ulozi funkcionera.
– Neće da igra u Italiji jer mnogo voli Romu – rekao je Zeman. Kada cijeli život provedete u jednom klubu kojem ostavite srce i dušu onda dobijete oproštaj kakav je upriličen Totiju na krcatom Olimpiku. Po završetku utakmice sa Đenovom i pobjede koja je odvela Romu direktno u Ligu šampiona niko nije mogao da sakrije emocije. Plakao je cijeli stadion, Toti, njegovi saigrači, porodica, djeca. Nešto što niko ne bi mogao da pomisli da će se dogoditi kada je 28. marta 1993. godine srpski stručnjak Vujadin Boškov sa klupe podigao golobradog mladića od 16 godina i omogućio mu da debituje.
– Došao je momenat za koji sam se nadao da nikada neće doći. Teško mi je da ostavim 25 godina iza sebe u jednom trenutku. Hvala ti velika ljubavi – pričao je Toti.
Ništa nije moglo da spriječi prepun stadion da izađe ranije, više od sat vremena po završetku meča su stajali, aplaudirali, plakali i poklonili se “Princu Rima”. Trudio se legendarni fudbaler da ostane hrabar i da ne zaplače, ali u tome nije uspio.
Kada je krenuo u počasni krug oko stadiona, praćen himnom Rome, krenule su i suze. U rukama je držao jednogodišnju kćerku Izabel, dok su uz njega hodali supruga Ilari, sin Kristijan (12) i kćerka Šanel (10). Taman kada je uspio nekako da smiri suze, trebalo je da priđe tribini sa najvatrenijim navijačima. Zastao je, sjeo na reklame i ponovo briznuo u plač. Prišao je onima koji su mu 25 godina klicali, jedan navijač je uspio čak i da se probije kroz obezbjeđenje, a Toti je potom zajedno sa njim prišao tom dijelu, poklonio im se i dobio veliki naklon.
Nekako je uspio da završi počasni krug, da priđe centru terena gdje se vijorio veliki dres sa brojem 10 i njegovim imenom. Od De Rosija, koji je takođe plakao, dobio je srebrni ram na kojem su ugravirani potpisi svih saigrača. Na kraju je pročitao emotivno pismo koje je spremio u kojem se zahvalio svima na podršci i svemu kroz šta je prošao. Da je prihvatio astronomske svote novca i otišao u Real, Barselonu, Juventus ili neki drugi klub vjerovatno bi na svom kontu imao mnogo više titula, ali ovako je dobio mnogo više. Nešto što mnogi nikada neće doživjeti. “Vječni grad” je ispratio “vječnog kapitena” u penziju sa jasnom porukom “Hvala ti na 25 godina velike ljubavi”.
(novosti.rs)
